SVEČANO OZARENI PRIZORI STOJANA MILANOVA
Intimizam je predstavljao čitavo jedno stanje duha u srpskom slikarstvu. Polazeći od svog poosoblljenog koncepta intimističke veroispovesti, Stojan Milanov nastoji da obogati svet vizuelnih značenja u okviru korpusa savremene figurativne umetnosti u nas. On je stvaralac raznolikih slikarskih prosedea, neosimbolist po duši i ubeđenju koji se vraća svetu poezije i lepote, te uzvišenosti prerafaelitskih tema. Njegovo estetizovano, kultivisano i artificijelno slikarstvo opstoji na samoj granici simbolizma i ekspresionizma. Ono se kreće u pravcu obnove tradicionalnih vrednosti slike, poetiziranog realizma i slikarske svesti koja teži da izrazi ideju uzvišenosti običnog, svakodnevnog prizora. A prizor nije ništa drugo do drugačije uobličena realnost. Milanov je pobožno okrenut jednom svetu koji živi u harmoniji sa samim sobom. Čitav svoj opus ovaj umetnik je izgradio na veličanju kulta lepote i svečane ozarenosti slikarskog prizora. Njegovo slikarstvo ima svoje prastaro rodoslovlje u uzvišenosti prerafaelitskih tema. Daleko od buke i besa vremena, on nam predočava jedan svet koji za svoje postojanje ima da zahvali samom tvorcu. Na slikama Stojana Milanova, na jedan poosobljen način, iznova oživljava slikarstvo prizora, a slikani predmet u tom prizoru pridobija obol „više“ stvarnosti. Bakalin koji dosipa šećer u posudu na vagi, šahista u napregnutoj zamišljenosti nad šahovskom tablom, zaspali čovek čija glava proviruje iz kartonske kutije, devojka uhvaćena u trenutku melanholične nežnosti – eto, to su samo neki od prizora koji intrigiraju imaginaciju Stojana Milanova. Kao i za flamanske slikare, detalj iz životne sakodnevnice od najveće je važnosti za formiranje poetičkog rafinmana Stojana Milanova. Ironička, modernistička i postmodernistička svest, strani su ovom umetniku. Zato slikarstvo Stojana Milanova može da iritira svojim starinskim, klasičnim medijskim izgledom samo onu trivijalnu i samim tim primitivnu svest koja nije u stanju da prihvati da se i danas slikarski prizor može artikulisati iluzionističkom evokacijom predmetnog sveta. A kod Milanova, klasična figurativna veroispovest uspeva da svet vidi jednim novim pogledom.
Dionizijska radost slikanja i snažna gestualna ponesenost, sve su odlučili na slikarskom polju Stojana Milanova. Milanov je figurativac ekspresivne geste. On slavi žensko telo i njegov pokret, ali bez detaljisanja telesnih atributa, već insistiranjem na efektima lirske atmosfere i vilinske iluzije koja čini da je žena ovde više duševna nego telesna Venus. Doslovno fiksiranje figure u pokretu, optičko smirivanje i zaleđivanje pokreta čine da se posmatrač sa visokim kapacitetom empatije uvodi u samu scenu. Narativna doslovnost kod Milanova ustupa mesto ekspresivnom vitalitetu. Brza, odrešita intervencija, gestualna euforija i dramatska tenzija namaza predstavljaju uporište Milanovljevog izraza. Ovde sliku gradi impulsivni pokret ruke i nabujalost naglog izricanja. Slika ovde, dakle, nastaje u pustolovini eruptivnih poteza i pokreta visokog napona i gustog namaza. Stojan Milanov je slikar prizora nepatvoreno tople ženstvenosti. S puno neospornog rafinmana on slika ljupke žene erotski zovne, devojke s cvećem što odaju auru vedrine i zagonetnosti, žene koje peglaju, čitaju ili sviraju violončelo, toreadore u pokretu, flamenko igračice. Bujan, gorljiv temperament, Milanov ne opisuje već na svojoj slici izražava mentalnu predstavu prizora koji ga intrigiraju, sve dematerijalizujući muzikalnim, kolorističkim fluidima i rastvarajući čvrstu formu u dinamične gestualne predstave. Ima na Milanovljevim mediteranskim pejzažima nečeg od bahanalijskog drhtaja vrelog žara leta. To su prizori iz unutrašnje ekspresionističke mitologije. Za ovog umetnika predeo je otelovljenje večnog uznesenja. On gori pod jarom mediteranske svetlosti. Otuda na slikarskom polju sve likovno vibrira i drhti u jednom razmahnutom zapletu. Slikarska naracija je dinamična, osunčana, puna krepkosti i svetlosnog erogeninteta. Naglost poteza i hromatskih udara u službi su ritmizovanja senzacija i ekspresivnih kovitlanja. Milanov sa ritualnom lakoćom razlaže i raslojava volumene uznositim zamasima četke, izbegavši pri tom opasnost dekorativnog i sceničnog.
Nasuprot subpolarne sfere mistike ružnoće i raspadanja, Stojan Milanov se okreće astralnoj sferi lepote. U duhu slikara simbolizma on vešto spaja i izmiruje alegorijsko predstavljanje figure sa mističnim kulisama pejzaža. Ima na njegovim slikama nečeg od onog velikog Novalisovog nauka da svet treba uvek iznova romantizovati. Realistički tretman kod Milanova ne guši čisto slikarsko osećanje, već nas, naprotiv, uvodi u jedno estetsko događanje. Oblik je kod Stojana Milanova iznedren samom materijom. Atmosfera na slikarskom polju je ustreptala, a sudari reskih, širokih vibrantnih poteza, silovit. Ovo slikarstvo je više impulsivno nego razložno. Ono je okrenuto jednom unutrašnjem svetu u kome je razum podređen instinktu. Zato u slikarskom idiomu kome se priklonio Milanov sve odlučuje snažna gestualna vitalnost koja dolazi iz tajanstvenih odluka nagona. Ima kod Milanova nekog vibrantnog poleta i mediteranske ozarenosti koja je sva u službi istraživanja ponora ezoterijsko-duhovne intime. No, ovo slikarstvo ponekad popirima i obol melanholične meditacije o položaju čoveka koji je daleko od građanskog solipsizma. Milanov nam se otkriva kao pouzdan znalac portretne psihologije i odličan opservator u veštini portretisanja. I doista, način na koji Milanov oseća fiziologiju lica, jedinstven je na ovim prostorima. On je, mogli bismo reći, jedna suptilna verzija srpskog Lusijena Frojda. Njegova paleta je na portretima iz njegove ranije slikarske faze uzdržana, tamna i mukla, svedena na umbru, inkarnat i potmulu, sumporno žutu boju. Stojan Milanov slika lice oslobođeno od maske društvene poze. On je zagrebao duboko ispod povšine fizignomije, psihološki je otkopčao svoje likove (uporedite portret Ezre Panuda) i otkrio im duše na licima. Njegova portretna intuicija postiže dijalektiku fizionomije i psihe. Ima na njegovim portretima nečeg od patine majstora holandske škole (tu, svakako, mislim na Halsa) a opet, lica koje Milanov slika, tako su ovovremena. Stojan Milanov ume da u uglu usta, ili odsjaju oka kondenzuje dušu portretisanog i tako ga duševno razgoliti. Na licima portretisanih tako oživljava tajanstvena mehanika psihe, naglost i tačnost videnog, a umetnikova dramatična, skoro crtačka euritmija i gestualna dramatika poprimaju jednu eminentno estetsku vrednost višeg, sublimiranog reda.
2004